Рођен је 1. марта 1913. године у селу Бериљу, код Прокупља. Потиче из земљорадничке породице. Средњу школу похађао је у Прокупљу, Београду и Лесковцу. Студирао је на Правном факултету у Београду.

Године 1933. примљен је у Комунистичку партију Југославије. Исте године издао је у Лесковцу збирку песама „Окови и без окова“. Држао је предавања на Народном универзитету, а своје текстове политичке и социјалне садржине објављивао у листу „Глас“ у Лесковцу.

Од 1935. године студирао је на Економском факултету у Прагу, као стипендиста Прашке банке. Тамо је изабран за председника Удружења југословенских студената, које је имало око 200 чланова, и за секретара једне од двеју партијских ћелија југословенских студената.

Неколико месеци пре одржавања Светског омладинског конгреса у Женеви (септембра 1936), Павловић је с Вељком Влаховићем радио на састављању брошуре „Сви за мир - мир за све“. Један је од покретача и организатора студената за упућивање добровољаца у Шпанију. Из Прага одлази у Шпанију, и бори се у саставу Интернационалних бригада, у батаљону „Димитров“.

Рањен је у борби на реци Марами (13. фебруара 1937). После оздрављења, упућен је у Официрску школу у Розо Рубио код Албасетеа, где је изабран за политичког комесара словенске групе слушалаца, а затим је био политички комесар Школе. Потом одлази у 129. интернационалну бригаду. У Шпанији је написао песму „Друговима из Андалузије и Астурије“, која је објављена 1938. године у књизи „Крв и живот за слободу“, у Барселони, у издању Федералне уније шпанских студената.

После напуштања Шпаније, с групом југословенских интербригадиста био је заточен у Француској, најпре у логору Сан Сипријен, затим у логору Гирс. У земљу се вратио 1940. године, и наставио револуционарни рад. Крајем исте године, позван је на одслужење војног рока.

После завршетка Априлског рата капитулације Југословенске војске, дошао је у пуној ратној опреми у Топлицу. Један је од оснивача Топличког партизанског одреда (3. августа 1941). Био је политички комесар, заменик команданта, и командант Одреда, заменик команданта Пасјачко-јабланичког партизанског одреда, начелник Штаба Првог јужноморавског одреда и командант Другог јужноморавског партизанског одреда.

Имао је значајну улогу у организовању, учвршћивању и успешном руковођењу Народноослободилачке борбе на југу Србије. Своје војничко искуство, стечено током рата у Шпанији, преносио је на друге борце. Био је организатор многих партизанских акција, од којих се истичу - ослобађење Прокупља и Блаца, и рудника Леце у Јабланици. У борбама с четницима на планини Пасјачи, од 12. до 14. октобра 1941. године, партизанске јединице под његовом командом нанеле су четницима Косте Пећанца тежак пораз.

У току 1942. године када је непријатељ концентрисао велике снаге да уништи Народноослободилачки покрет на југу Србије. Захваљујући његовом војничком искуству, спашен је знатан део снага из непријатељског обруча. Као вешт говорник и агитатор, у бројним говорима уливао је народу снагу и веру у победу НОП-а.

Погинуо је као командант Другог јужноморавског партизанског одреда, у борби с бугарским јединицама, код села Стрезимироваца, 26. априла 1943. године, на југословенско-бугарској граници.

Одлуком Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 9. октобра 1945. године је проглашен за народног хероја Југославије. Одлуком Президијума Врховног совјета СССР-а, као истакнути борац против фашизма, одликован је Орденом отаџбинског рата првог степена.

Село Ратково, у општини Оџаци, у Бачкој, носи његово име. Тамо му је подигнута и спомен-биста на чијем постаменту је цитиран део писма које је из Албицете написао мајци: Буди поносна мајко јер крв коју сам пролио, није проливена узалуд. Она ће натопити земљу из које ће нићи нови свет.

Текст преузет са Википедије